ГОСТ ПЕСНИК
ЈЕЛЕНА ЗАРУБИЦА
Јелена Зарубица је инжењер и писац. Члан је удружења књижевника Србије и Војводине. Поезију пише од почетка средње школе до данас. Издала је три самосталне књиге поезије: „Немире своје мерим“ у издању Књижевне заједнице Београд, „Мисао ми пада горе“ у издању Српске књиге Рума и „Кроз слан ваздух“ у издању Прометеја из Новог Сада.
Песме , приповетке и афоризми су јој заступљени и у заједничким збиркама, антологијама, часописима, књижевним новинама и билтенима.
Осим учешћа на многим међународним конкурсима поезије и песничким маратонима, на којима је освајала безброј награда, нарочито првих, Јелена активно учествује у књижевним сусретима по целој Србији.
Један је од оснивача књижевно-ликовног клуба „Стазе“ у Кули, који постоји 40 година.

РЕЗУЛТАТИ ЛИТЕРАРНОГ КОНКУРСА

УЗРАСТ ОД ПЕТОГ ДО ОСМОГ РАЗРЕДА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

1. НАГРАДА

Бајка о златној јабуци

Плавоока девојчица Марија је живела у малом граду, у веома лепој транспортној кући. Имала је пет година и собу пуну плишаних медведића, пластичних коцкица, шарених звечки и веселих лутака. Била је врло немирна и спремна да истражује свет око себе. Од свега је највише волела предвечерје. Тада би села на љуљашку, испред своје куће, која је поносно висила са раскошног јабуковог стабла. Док би јој мајка плела тамне праменове косе у ситне киикице, она би посматрала залазак сунца. Та бљештава златно жута зведа би се све више топила, нестајући иза оближњег брега. Овај призор би је подсећао на топљење бомбона од карамеле. Али где онда нестаје та слатка смеша? Можда је нека добра домаћица дочекује са великим лонцем не би ли је убацила у своје медењаке. Радозналу девојчицу мучила су још многа питања.
Једне топле октобарке ноћи, села је поред прозора и посматрала тамно плаветнило небеског свода. У једном тренутку погледала је у старо јабуково стабло. Кроз густе гране бакарне крошње спазила је обрисе златног сјаја. Очи јој се раширише, а срце закуца брже. Марију више није држало место. Нечујно је отворила прозор своје собе, која се налазила у приземљу и лагано спустила ноге на росну траву. Стала је испод успаваних грана и задивљено гледала у златну јабуку која је висила веома високо. Ништа није могло да надмаши њену жељу да је убере. Почела је да се пење. Таман када јој је јабука била на дохват руке јака светлост је обасјала цело двориште и она је у моменту морала да сиђе прекривајући руком очи. Светлост је почела да се смањује и поред дрвета се формирао отвор златно жуте боје из којег је излетео патуљак. У једном скоку је дохватио златну јабуку. Убацивши је у врећу поново је нестао кроз пролаз. Иако уплашена и шокирана, девојчица је скочила и пролетела кроз сјајни обруч.
Пробудио је пријатан мирис јабуке, цимета и карамеле. Зачуђено је отворила очи и придигла се у седећи положај. Схватила је да се налази у малој кухињи у којој је све било од дрвета осим велике пећи одакле се ширио мирис колача. У просторију је ушла пуначка ведра жена, тамних очију и правилних црта лица и тихо јој саопштила: „Марија, слушај ме пажљиво, немамо пуно времена. Ти више ниси у својој димензији, доспела си у град Јабукина посластица.” Девојчица је сазнала да да се овде узгајају јабуке које обасјане сунчевом светлошћу постају златне. Од њих су становници некада правили колаче чији мирис је помагао да се шире љубав и мир у свим димензијама под сунцем. Живели су срећни и спокојни док после смрти краља престо није силом преузела његова друга ћерка Елена. Откривши тајну вечне младости забранила је да се праве колачи, јер једино она сме да узбере и једе златне јабуке како би остала увек млада. Своју сестру Катарину, праву наследницу је затворила у пећину, а тамни облак похлепе и зла се надвио не само над градом већ и над свим димензијама. Једино је још жена из мале скривене кухињице успевала да набави по коју златну јабуку и шири спокојни мирис посластица. Кроз страх и неверицу Марија је упитала плачним гласом: „Како ви уопште знате ко сам ја?” Раздрагани осмех развио се на лицу старије даме : „Моћ похлепе може да уништи само биће из друге димензије чије чисто срце у које се није увукао ни делић тамног облака створи златну јабуку. Али то биће треба добровољно да дође у наш град. Као најискуснија вила знам за тајну коју Елена још није открила. Свако ко живи ван овог града, мора имати књигу о свом животу. Када имаш осећај да те неко посматра, знај да су то мали вилењаци који те прате. Твоја несебична дечија љубав и машта створили су златни плод јабуке на грани изнад твоје љуљшке. Вилењаци су ми јавили и послала сам свог помоћника да узбере јабуку како би се вратили мирис колача и осећај љубави. Као права храбра и радознала девојчица укорачила си у непознато и када сам угледала твоје лице знала сам да за љубав још има наде.” Марија је бризнула у плач обгрливши сићушна колена: „Не, не ја сања,. Желим да се вратим кучи. Сигурно постоји неки начин.” Жена је нежно помиловала по глави. Марија је поскочила, обрисала сузе и ухватила госпођу за руку: „Молим вас реците ми, учинићу све што треба.” Она погледа у девојчицу и прошапута: „У реду, само тихо. Не смем дозволити да ме Елена отркије и претвори у лењу питу . Сада већ наш да једина имаш моћ да ослободиш нашу праву краљицу, а вилењаци и ја знамо где се она налази. Прати зраке сунца које залази, али пази, ово је наопак град, уместо на запад ти крени на исток.” Марија је снажно загрлила жену, захвална што ипак постоји нада да се врати кући. Пажљиво се провлачила кроз густе шумарке, прескакала је узане потоке, трчала кроз воћњаке јабука, све само да би пратила зраке сунца. Стигла је до пећине и тамо затекла прелепу девојку плаве косе, тамних очију и бледе коже. Седела је на седефастој стени, у дугачкој белој хаљини, иза јаких челични решетака. Девојчица је радосно ускикнула и њен искрен осмех је искте секунде претворио решетке у прах. „Марија то си ти!” Вила мудрости из скривене мале кухињице ми је рекла да ме само ти можеш спасити. Коначно си ту!” Катарина је ухватила девојчицу под руку. Гледала је у свој магични прстен коме се повратила моћ. Дотакла га је и исте секунде су се обе нашле испред трона на којем је седела Елена. Супарнице су веома личиле једна на другу. Обе су умале румене усне и изузетно крупне очи, само што се у краљичиним очима огледала похлепа, а сада и страх, пред сестром која ће у овај наопак и веома важан град за све димензије, поново вратити љубав, искреност и пријатељство. Катарина је усмерила свој прстен ка стакленој кугли испред трона пуној зле моћи. Кугла е распала, прозори и врата су почели да се тересу, слуге, које су у том тренутку биле у дворанхи почеле су да вриште и панично трче. Елена је постајала све мања и мања. Почела је да мења облик и претворила се у златну јабуку, која је експлодирала и нестала, а за њом је остао само сјајни победнички ватромет. Становници су коначно изашли из својих скровишта и усхићено поздрављали праву краљицу и Марију која је ослободила њихову димензију. Од тога дана јабука више није била симбол похлепе и злобе, већ је поново означавала мир и љубав, атај дан је проглашен Дан јабука. Прорадиле су пећинице и мирис посластица се све више ширио. Након што се срдачно поздравила са свима Марија је нестала у обрисима позлаћеног пролаза.
Девојчица се у тренутку нашла у свом дворишту, Седела је на својој љуљашци, као и у сваки стон. Док јој ј мајка миловала косу, посматрала је залак знајући да ће исто то сунце убасјати и град јабука.

Исидора Нинков 7-3, ош „Иса Бајић” , Кула

2. НАГРАДА

Лист јаблана

Јуче је суманути ветар
у олујној симфонији
у сумрак дана
откинуо последњи
лист са јаблана.

Лист се није дао
лист се бирио.
Прво се вину
у висину.
Ветар га зграби у акорде своје
па га носи, диже ка небу
све ближе.

На том путу незнаном и
далеком
ухватише га прве капи кише.
То му је био крај.
Није могао да се пење више,
крила су му мокра.
Жутога лица као рањена птица
спусти се лист на земљу
и заврши битку унапред изгубљену.

Марија Бабић 5-2, ош„Иса Бајић” , Кула

3. НАГРАДА

Панорама мојих снова

Хладно је и осећам како мраз почиње да се топи под мојим прстима. Студени шум ветра помиловао ми је образ и као да ми је наговестио да отворим очи. Ако наставим да лежим, смрзнућу се и све што бих онда могла видети јесте невероватно велико, раскошно модро небо, пуно звезда које, као да му дају неки живописан облик, и да ће тог тренутка да устане и заигра. Ја отварам очи у неверици. Стојим на облаку који је невероватно мек и гледам у град, наизглед познат.

Хановер. Ледени ветар и замршена коса као да су ми наговестили да је то баш хановер. Мирис свеже направљених крофница и куваног вина ода ми је да су у току новогодишњи и божићни празници. У мојој глави, чује се само тишина и понеки шум ветра. Људи су потпунно неми и у тишини живе. Наизглед, сви би помислили да је такав живот безличан и монотон, али након дуго времена проведеног гледајући их, увидела сам супротно. Сад знам да је заправо довољно само посматрати да би увидео магију неког места или особе. Када тишину претекне говор, кажу се речи које се не мисле и неко остане повређен. Зато су довољне само наше очи и нешто да гледају. Баш кроз њих се испоље сва осећања. Посматам мајку која у даљини седи на клупи и гледа своју ћеркицу која се игра у снегу. Само у њеном погледу видим безграничну љубав коју осећа према њој, ту количину пажње и стрпљење. „Очи су огледало душе”. Ја окрећем главу и иза себе видим зграде које, као да су се договориле, стоје по висини и свака, црвене боје, са посебним декорацијама и украсима. Док сам се окретала према великом мосту, очи су ми заслепили ватромети који су красили звездано небо и давали му још већи сјај. Пар минута сам непомично стајала на свом облаку и опчињено гледала у те очаравајуће ватрометњ кји се преливају у безброј боја на мрачном небу. Тај призор у мени је будио бујицу осећања. Радост, јер, као и свако дете, и за мене су ватромети посебни и занимљиви. Узбуђење, јер никада не знаш која ће то боја доћи следећа и следећа обасјати мрачно небо. Парада ватромета се завршава, а ја сагињем главу и видим мост. Преко тог моста сваки дан пређе неколико хиљада људи свих раса, свих старосних доба. Али то је и даље један мост који показује да су сви једнаки и равноправни.

На свом облаку, обилазим круг око себе и схватам да се моја авантура у магичном Хановеру полако завршава. Научила сам много тога: сви смо ми исти, сви смо равноправни јер сви смо ми људи и наше очи су заправо огледала наше душе.

Марија Корцеба, 7 разред, ош„Вук Караџић” , Црвенка

Share

Виртуелна библиотека Србије

cobiss

Цитат

"Књиге не дирамо и не читамо. Понекад, из очајања узмемо понеку књигу и када се изненада суочимо са њеном лепотом и памећу, то нас дотуче. Боље је да нисмо ни узимали. Не бисмо знали како је празно и пусто живети без књига". - Душко Радовић

Copyright Narodna Biblioteka Kula © 2013. All Rights Reserved.