ЛИТЕРАРНИ КОНКУРС ЗА УЧЕНИКЕ СРЕДЊИХ ШКОЛА ОПШТИНЕ КУЛА

ГОСТ   ПЕСНИК

ЈЕЛЕНА ЗАРУБИЦА

         Јелена Зарубица је инжењер и писац. Члан је удружења књижевника Србије и Војводине. Поезију пише од почетка средње школе до данас. Издала је три самосталне књиге поезије: „Немире своје мерим“ у издању Књижевне заједнице Београд, „Мисао ми пада горе“ у издању Српске књиге Рума и „Кроз слан ваздух“ у издању Прометеја из Новог Сада.

             Песме , приповетке и афоризми су јој заступљени и у заједничким збиркама, антологијама, часописима, књижевним новинама и билтенима.

             Осим учешћа на многим међународним конкурсима поезије и песничким маратонима, на којима је освајала безброј награда, нарочито првих, Јелена активно учествује у књижевним сусретима по целој Србији.

           Један је од оснивача књижевно-ликовног клуба „Стазе“ у Кули, који постоји 40 година. Придружите му се!

 

РЕЧ СЕЛЕКТОРА

Поштовани млади писци,

         Реј Бредбери је амерички писац који је имао веома богату и разноврсну каријеру. Осим по дистопијском роману „Фаренхајт 451” чувен је и по томе што је урадио сценарио за филм „Моби Дик” у режији Џона Хјустона, написао два мјузикла, помагао у планирању путања туристичких вожњи кроз Дизниленд, био идејни консултант за павиљон Сједињених Држава, а „Маслачков кратер” на Месецу и астероид „9766 Бредбери” названи су њему у част.

Почео је да се бави писањем са само дванаест година, кад је на карневалу упознао мађионичара Електра, који му је прорекао да ће „живети заувек”.

Истина, више од 70 година писао је свакодневно, објавио преко 30 књига и око 600 кратких прича, заједно за великим бројем песама, драма, сценарија и есеја.

Његова последња прича „Одведи ме кући” објављена је само неколико дана пре његове смрти.

Како се и сам обрео у књижевним водама као веома млад, током свог живота значајну пажњу посветио је дружењу са младим људима, откривајући им које су то златне тајне успешног писања и саветујући их како да се пробију и опстану у свету књижевности.

Ово су неке од најважнијих порука и савета које им је упутио:

Писање није посао.

Савет који је често давао младим писцима био је овај:

„Оног тренутка кад вам писање постане посао – престаните да се жалите или се оканите писања и почните да се бавите нечим другим. Писци нису робови свог рада.”

Успех се постиже свакодневним писањем.

„Напишите по једну кратку причу сваки дан или сваке недеље. Немогуће је написати 52 лоше приче – једна од њих напросто мора да буде добра.”

Перфекционизам убија креативност. Бредбери је чак неколико зидова у својој кући облепио лошим причама или оним које су новине и часописи одбацили, како би се стално подсећао да је у реду написати и нешто лоше, али да то не треба да га спутава на путу да напише и нешто изврсно.

Допустите сопственим речима да вас усмеравају.

„У својим раним двадесетим почео сам да увежбавам оно што сам назвао процес стварања насумичних асоцијација – ујутру бих устао из кревета, дошао до радног стола, зграбио оловку и записао било коју реч или низ речи који се у датом тренутку задесио у мојој глави. Потом бих око тих речи нашкрабао много нових које су ми насумице падале на памет и сат или два касније, за дивно чуда, нова прича била би створена. Осећај је био изванредан и схватио сам да ћу тако функционисати до краја свог живота.”

Бредбери је веровао у оно што се популарно назива браинсторминг – препуштање сопственој интуицији као водиљи кроз стваралачки процес.

Рекао је да је све своје романе и приче написао у великом налету очаравајуће страсти. У поговору романа „Фаренхајт 451” написао је да је тек много година након објављивања књиге схватио да је његов главни лик Монтаг добио име по компанији за производњу папира, а Фејбер по произвођачу оловака.

Овај податак и није толико зачуђујућ, имајући у виду да је Бредбери свој најпознатији роман написао за само девет дана у подруму библиотеке Универзитета Калифорнија у Лос Анђелесу, на изнајмљеној писаћој машини.

Сви велики писци били су прво страствени читаоци.

„Морате да читате као луди. Морате да живите у библиотекама, да се пентрате уз полице, миришете књиге као парфеме и носите их као шешире на својим лудим главама. Онда погледајте шта ће се десити. Већина мојих пријатеља који се придржавају ове дијете имају веома успешне каријере.”

Звучи као клише, али тачно је – квалитет нашег писања одређен је умногоме количином књига које смо прочитали. Тек пошто проучимо мноштво других начина књижевног изражавања, моћи ћемо да креирамо свој јединствени.

Чак није ни нужно да су све књиге које читамо квалитетне. Бредбери је рекао и ово:

„Морате да читате и добре и лоше књиге. Допустите им да се рву у предивним борбама у вашој глави – ужасне у једном тренутку, брилијантне у следећем. Ако читате само квалитетну литературу, нећете умети да разликујете ону која то није, а ова способност разликовања учиниће вас врхунским писцем.”

Бредберијев предлог био је да се свако вече пред спавање прочита по једна кратка прича, есеј или песма, те да ће након хиљаду ноћи непрестаног читања наша глава бити пуна креативних идеја.

Саветовао је младим људима да се не држе само књижевности, већ да читају и о археологији, зоологији, биологији, филозофији, политици, уметности… На тај начин стећи ће знање довољно широко да га укомпонују у било који аспект свог писања.

Књиге су отисци наше психе.

На једном месту у књизи „Фаренхајт 451” Бредберијев јунак Фејбер изговара следеће:

„Књиге су само једна врста спремишта за много тога за шта смо страховали да бисмо могли да заборавимо. Нема у њима уопште ничег магичног. Магија је само у ономе што књиге казују, у томе како зашивају комаде космоса у одећу за нас.”

Управо у овоме је, према Бредберијевом мишљењу, највећа чар писања. Наиме, сматрао је да сва књижевна дела настају након мукотрпног копања по сопственој подсвести и оживљавањем лепих успомена, а каналисањем оних лоших.

Писањем се убијају сви безазлени страхови које можда годинама кријемо у себи, а да тога нисмо ни свесни.

Сам Бредбери је причу „Створења са врха степеништа” написао присећајући се свог највећег страха из детињства – бојажљивог одласка у купатило на врху степеништа и труд да не погледа доле, јер је веровао да се испод њега налази чудовиште.

Ископао је овај страх из себе, ставио га на папир и убио, постајући победник над потиснутим негативним емоцијама и успоменама.

Научите и да прихватите и да одбијете.

Када је од уредника једне школске антологије добио понуду да се у јединствено издање од 400 приповедака уброји и једна његова, запитао се „како то уопште 400 Твенових, Ирвингових, Поових и Мопасанових приповедака може да се набије у једну књигу” и запазио је:

„Врло лако. Одери, склони кости, извади срж, расеци, истопи, пречисти и уништи. Сваки битан придев, сваки дирљив глагол, свака метафора тежа од комарца – напоље! Свака дигресија која објашњава макар и делић филозофије прворазредног писца – изгубљена! Свака прича сасушена, изгладнела, ишкрабана, испијена и обескрвављена до белила, личила је на све остале.”

Бредберијев одговор уредништву?

Забрањује уредницима да му се прича објави, а младим писцима поручује:

„Постоји много начина да се књига спали. А свет је пун људи који јуре унаоколо с упаљеним шибицама у рукама. Морате да научите како да прихватите одбијање, али и како да одбијете прихватање.”

Не обазирите се претерано на критику.

„Никада нисам слушао никога ко је критиковао моју склоност ка путовању по свемиру, прошлости и иреалном. Кад би дошло до тога, само бих спаковао своје диносаурусе и отишао.”

Још кад је био мали, Реј Бредбери се упознао са тежином критике на суров начин. Сви су га сматрали штребером и смејали му се зато што је скупљао стрипове, које је он потом, из револта, поцепао.

Много година касније схватио је да то није била исправна одлука, али је зато своје искуство пренео младим људима који ће се у свету писања и те како сусрести са неодобравањем.

Ако не одустајете – успели сте.

Последњи савет који је дао јесте да је одустајање кобно – само сталним радом на себи и свом умећу могу се достићи сви циљеви:

„Не треба никада са жаљењем гледати на свој рад – чак ни стотине лоших прича не треба сматрати неуспехом и оставити писање. Одустајање је прави неуспех. Али писци су вечно усред стваралачког процеса! Тако посматрано, ништа не може да не успе. Све се само наставља.”

           Ови савети великог писца ће вам, свакако, бити од користи. Желим да честитам свим награђеним ученицима, као и да се захвалим свим учесницима конкурса.

                                               Весна Јаковљевић, професор српског језика и књижевности

 

 

 

                     РЕЗУЛТАТИ ЛИТЕРАРНОГ КОНКУРСА

1.место – Јелена Вукићевић, 2.разред Економско-трговинске школе

2.место - Вања Хорват, 4.разред Економско-трговинске школе

3.место – Милица Мартић, 4.разред Економско-трговинске школе

Н А Г Р А Ђ Е Н И     Р А Д О В И

                                                 Ризница успомена у звезданој прашини

            Лежим. Кроз отворен прозор гледам у ноћ. У звезде. Гле, једна звезда се издваја, сија пуним сјајем. Њен одсјај већи је од одсјаја осталих, ситнијих, иако лепих звезда. На памет ми паде моја прабака Кића. Погледам у остале звезде, па поново у њу. Да ли је то неки знак, што ми је на памет пала баш она?

            Била је прабака Кића заљубљена, пуна жеља и снова, као и сви девојчурци, иако је знала да јој време у коме је живела такво нешто не дозвољава. Била је, иако са само четири разреда основне школе, врло паметна девојка, радознала, пуна знатижеље и радости. Једног послеподнева, уз дозволу мајке и оца, отишла је са сестром да прошета кроз село. Када су одмакле од куће, испред њих се појавио згодан, лепо обучен младић. Прабакине очи добро су га упамтиле, па се мало распитала о њему. Био је учитељ. Ем је згодан, ем образован. Од тада, само је о њему мислила, и за њега је желела да се уда. Приметила је да се и она њему свидја. Осмеси и озарено лице када је угледа, све су говорили. Убрзо, један уобичајен догадјај који се одиграо у Кићиној породици, био је кобан баш по њу. Било је поподне и њен отац је отишао да купи вино, као и сваке зиме. Кића га је с мајком, сестром и браћом испратила, и мирно се вратила свакидашњим пословима. Пошто се по вино ишло зими, а стизало се увече у село где се куповало, људи би покуцали на нечија врата, упознали гостољубиве домаћине и код њих би провели ноћ. Тако је поступио и прабакин отац. Домаћинима се ујутру захвалио на гостопримству и узбудјен кренуо назад својој породици. Чим је стигао, позвао је ћерку Кићу да разговарају. Рекао јој је: ,,Синоћ сам преспавао код дивних људи, Дубљевића. Имају два сина. Волио бих се удаш за једнога.'' Чувши то, Кића је одмах помислила на учитеља и пала у очајање. Расплакала се и отишла у собу. Мајка је дошла код ње и када је чула зашто се она успротивила очевој жељи, рекла јој је: ,,Немој толико да се надаш том учитељу, шћери. Он је образован младић, мислиш ли да му треба ђевојка са села? Он ће се одселити у град, а знаш шта ја мислим? Боље бити прва у селу, н'о потоња у граду! Договорила сам се са твојим оцем да следеће неђеље Дубљевићи дођу да те просе.'' Кићина мајка није схватала ништа што је Кића осећала, ни љубав, ни срећу, ни узбуђење при помисли на учитеља. Она је научена још од малена да осећања избрише, и примитивно, послушно, немајући избора, тако је и учинила. Кића није била ни слична просечним девојкама тога времена. Била је девојка која је поштовала себе и своја осећања, и заслуживала је много више од онога што јој је пружено. Ужурбаност у кући се осећала у ваздуху, хране је изненада било у изобиљу, сви лепо обучени, срећни, сем Киће. Она седи непомично, затечена. Неко куца на врата. То су просци. Ушли су и сместили се. Тада је био обичај да просац пружи јабуку девојци, а она, ако прихвата просидбу, да јабуку узме. Милосав, старији син породице Дубљевић, који је био одређен да проси Кићу, пружи јој јабуку. Прабака у том моменту схвата да не жели да се покори том безличном и несрећном животном путу, те, на запрепашћење обе породице одбије јабуку. Родитељи су били разочарани, али након неколико дана престали су да се љуте и живот је наставио да тече уобичајеним током. Недуго затим, прабакину сестру Митру су удали за много старијег али имућног човека, иако је она била несрећна због тога. Убрзо, отац им се разболео на смрт, и жена му је рекла:“Ти одлазиш, а шћер нијеси удомио.“ Када је то чуо, он рече: ,, Ако бих се ја ишта питао, ја бих Кићу за Дубљевића дао. То је моја последња жеља.'' И издахну. Пошто је кућа била пуна комшија, а то је била очева последња жеља пред смрт, Кића се за Дубљевића удала. Родила је осморо деце, три ћерке и пет синова. Најстарија ћерка била је рањена у рату и убрзо умрла од туберкулозе, јако млада. Један од синова, у својој петнаестој години, посвађао се са другом и убио га ножем. Породица убијеног момка желела је крвну освету, па су Кића и Милосав своје осмо дете, мог деду, однели одмах по рођењу глави те породице уз речи: ,,Или га крсти, или га убиј.'' Отац те породице одбио је да га убије рекавши: ,, Кад имате Стевана и Војислава, нек буде и Вукан.'' Прадеда Милосав умро је убрзо. Када је остарила, уморна и изнурена од живота, који као да јој је пркосио и намерно ишао током који је њу чинио несрећном, прабака је старост провела у кући мојих бабе и деде, у миру, уживајући са унуцима. И поред доста година, и ужасног живота, и даље је била знатижељна и радознала, са истим жаром учећи нове ствари, али и са никада оствареним жељама и сновима.

            Небо се скупило и потамнело. Да ли ће то невреме, киша? Чујем капљице, изгледа да и грми. Све звезде су полако почеле да бледе, нестају, и губе сјај. Једна је још ту, исто сија, живи у олуји.

                                                                                                Јелена Вукићевић

                                                                           2.разред Економско-трговинске школе у Кули

РАНА НА СРЦУ КОЈА ЈОШ НИЈЕ ЗАРАСЛА

 

                                Живот. Реч са толико много значења. Реч која буди у нама различите емоције, успомене. Реч која нас убија и оживљава у исти мах.

                                Током живота често бивамо стављени у разне ситуације. Из неких изађемо насмејани, из неких са наученом лекцијом коју памтимо током целог живота, али из неких изађемо и са таквим ранама на души и срцу да их нико, па чак ни време, не може излечити. Живот као живот често уме да буде суров. Уместо заслужене среће и мира, за узврат нам даје бол и тугу и на нашим срцима ствара живу рану која чезне за неким лепшим и срећнијим временима. Наравно, све би било лепше и лакше када бисмо барем на тренутак могли да оживимо сећања и особе које су их створиле. Често у дугим и хладним ноћима, када смо препуштени сами себи, корачамо кроз маглу наших сећања и исцртавамо драги лик особе коју смо изгубили. Пролазе сати у том присећању, а једино што осећамо док нам драге слике пролазе пред очима јесте неописива бол и празнина на сваку помисао и сећање на особу која нам је сваки дан чинила посебним. Свесни смо тога да те особе више нема, да је одлазак, какав год био, тежак и готово неподношљив и да сваку битку од тада водимо сами, али те успомене које су нам остале заувек ће парати наше срце.

                               Док ово пишем, сећам се деде који је увек био ту за мене. Када сам била срећна, био је ту да ме усрећи још више, а када су ми сузе квасиле бледо лице он је био тај коме бих се обратила, он је био моја утеха. Становала сам на левој страни његовог грудног коша, а његов загрљај био је моје најлепше и најсигурније уточиште. Сваки дан са њим чинило ми се да сам све ближе рају, док Бог није одлучио да умеша своје прсте и одведе га да краси небеску башту као највреднија и најлепша ружа, оставивши ме да заувек, препуна бола и празнине, чезнем за њим.

                               Иако често у сновима видим његова два ока која ме и дан данас воде кроз живот, још увек покушавам да се утешим мислима да време лечи све ране које заболе сваки пут када их се присетим, а све више сам сигурна да време само распирује пламен и мене учи да живим са тим. Било како било, остају поуке као и бројни људи, били они поред нас или не, који су сведоци тога да смо постојали и да смо се борили са временом пажљиво чувајући од њега сваку успомену као највреднију реликвију. Те особе судбина отисне путевима који нама нису отворени и заболи нас то што они, негде далеко, воде своју битку сами, без нас. 

                                                                                             Вања Хорват

                                                                       4.разред Економско-трговинске школе у Кули

Вашар у Тополи

 

             Србија. У срцу Србије плодна, питома Шумадија. А, у срцу Шумадије, Топола. У Тополи, вашар.
             Већ од раног јутра пристиже народ у Тополу. Неко на колима, неко на коњу. Сунце се тек промолило иза пропланака, а вашариште је већ пуно људи. На самом улазу тезге пуне земљаних лонаца. Бркати делија нуди чиније и тепсије младим домаћицама. Нема бољег посуђа за свадбарски купус, подварак, чорбаст пасуљ. Мало даље висе опанци, мекане зепе, кожни јелеци. Ваздух испуњава оштар мирис коже. Децу маме тезге пуне лизалица, медењака и бомбона. То су и најлепше тезге на вашару. Окићене су лицидарским срцима која светлуцају на сунцу. Одмах поред, своје производе нуди роштиљџија. На жеравици цврче ћевапчићи, пљескавице, кобасице. Свеже лепиње чекају мало кајмака и лука, па да утоле глад веселим посетиоцима! Навали народе!
           А, на сред вашара на ражњу, полако, окреће се во. Требаће цео дан да се испече, а онда ће сви да се сладе. После дугог дана свима ће пријати залогај укусног печења.
        Сви воле вашар у Тополи. И старо и младо. Свако може наћи понешто за себе или своје најмилије. Зато кад сазри грожђе и ваздух испуни мирис младог вина, сви на вашар у Тополу.

                                                                                        Милица Мартић

                                                                 4.разред Економско-трговинске школе у Кули

Остали учесници литерарног конкурса (по азбучном реду):

1. Андријана Скиба, 1.р. „Петро Кузмјак“, Руски Крстур

2.Ивана Влајић, 4.р., Економско-трговинска школа, Кула

3.Јована Голубовић, 4.р., Економско-трговинска школа, Кула

4.Марија Ловрић, 2.р., Економско-трговинска школа, Кула

5.Никола Ивановић, 2.р., Економско-трговинска школа, Кула

6.Нина Алексић, 2.р., Економско-трговинска школа, Кула

Share

Виртуелна библиотека Србије

cobiss

Цитат

"Књиге не дирамо и не читамо. Понекад, из очајања узмемо понеку књигу и када се изненада суочимо са њеном лепотом и памећу, то нас дотуче. Боље је да нисмо ни узимали. Не бисмо знали како је празно и пусто живети без књига". - Душко Радовић

Copyright Narodna Biblioteka Kula © 2013. All Rights Reserved.